Изложба „Свилара у Новом Саду“, аутора Анице Драганић и Марие Силађи са Департмана за архитектуру и урбанизам биће отворена у среду, 23. октобра 2019. године у Културној станици Свилара у 19 часова. Издавач каталога изложбе је Факултет техничких наука.

По ободу Алмашког краја, на исушеном делу рита, тек крајем 19. века започело је формирање прве индустријске зоне у Новом Саду. Дотадашња слика руралног подручја постепено је мењала своје контуре.

Прво значајно индустријско постројење, подигнуто 1884. године на обали Дунава, низводно од места где се данашња Улица Епископа Висариона улива у Београдски кеј, била је Државна фабрика свиле. Савремен индустријски комплекс карактерисао је технолошки процес јединствен на територији тадашње јужне Аустро-Угарске. Наредних година индустријска зона се шири изградњом кланице (1885) и плинаре (1888).

До почетка 20. века новосадска фабрика свиле је, са 400 запослених, остваривала велике годишње приходе и извозила свилене нити у Аустрију, Немачку, Француску и Италију, а до почетка Првог светског рата развила се у најмодернију свилару у Угарској. У међуратном периоду је дошло до увођења нових производних процеса, што је резултовало низом реконструкција и модернизација у оквиру постојећег комплекса. Поред Државне фабрике свиле, у Новом Саду је у овом периоду постојало још седам приватних текстилних фабрика, од којих је најзначајнија била Механичка ткачница Текстил, у власништву Драгољуба Ристића.  

Период послератне обнове означава нову фазу у развоју свиларства у Новом  Саду. Машине из предратне Државне фабрике свиле пронађене су у Мађарској и враћене, те је производња наставл?ена 1947. године на истом месту, али под новим именом - Војвођанска индустрија свиле. Средином 60-их година долази до интеграције комплетне новосадске текстилне индустрије у Новосадски текстилни комбинат. Заједно са новим фабричким комплексом у Индустријској зони, Комбинат је 1974. године добио и ново име - Новосадска индустрија текстила (НИТ).

Након више од два столећа свиларске традиције Алмашки крај је престао бити седиште ове значајне индустријске делатности. До краја 70-их стара Свилара је порушена, а на њеном месту изграђени су вишепородични стамбени објекти. Једини сведок некадашње свиларске традиције је објекат данашње Културне станице Свилара.